"Moj život je jedna velika, duga karting utrka. Karting sam počeo voziti s 9 godina i do toga je došlo jako slučajno. Bio sam s roditeljima na fašniku u Samoboru. Tamo je bio lunapark, a u lunaparku karting. Tata me pita: Hoćeš probati?, a ja ono, klinac u lunaparku, kaj god me pitaš hoću, normalno da hoću. Sjećam se te jedne scene, koliko god da je davno bilo, ja sam bio u rundi sa starijim dečkima koji su došli, svi nabrijani na vožnju i natjeravao sam se s njima. Kasnije su mi prišli, i meni klincu, oduševljeno vikali: Bravo dečko, bravo, super je bilo, odlično voziš! Poslije toga odem s ocem u Špansko na pravu stazu, idemo vidjet pravi karting, čisto da vidimo hoće li mi se dopasti. Došao sam tamo i probao prvi put voziti karting koji je ozbiljniji. Meni je to naravno bilo super i dobili smo tamo dobru ponudu za neki početnički karting i kupili ga. Kad jednom probaš, nema povratka!"

"Preporod sam doživio kad sam upisao strojarstvo i počeo konačno učiti ono što me zanima… Bilo je više-manje zabavno, malo vozim utrke, malo formula student. Kad stisne, učiš, ne spavaš koju noć i prođeš kolokvij. Ipak, utrke su mi oduvijek bile na prvom mjestu. Često se našalim da treba imati roditelje koji su dovoljno ludi da zavole to s tobom. To je dovelo do toga da je cijela moja obitelj počela putovati kamperom na slične događaje, a utrke smo toliko zavoljeli da se sve podredilo tome. Kad je u nedjelju formula, svi, od mame, tate, mene, sestre, psa i bake se okupimo, makar u 6 ujutro i gledamo utrke, te imamo svoje favorite. Ubrzo sam dobio i svoj prvi trkaći auto, a pokali i naslovi su se samo redali."

"Ne bih mogao bez tog čudnog osjećaja na startnoj liniji. To nije strah, jer da se bojiš, ne bi se mogao natjerati preko svojih granica. Zanimljiva stvar u kartingu je kad voziš kružnu utrku, a uz tebe na stazi je 20 drugih ljudi željnih krvi (van staze smo naravno prijatelji). Stojiš na startu i gledaš semafor. Pale se redom crvena svijetla, a u tom trenu je potpuna tišina. Koliko god se motori deru, čuješ udaranje srca. To traje do zelenog svijetla. Onda ti se glava isprazni i kreće urnebes! Do trenutka dok ne prođem cilj, nemam apsolutno nikakve memorije što se dešavalo. Sve što radim, radim instinktivno. Svaki potez, svako kočenje, svako udaranje, svako pretjecanje ti dođe u tom trenutku i neplanirano. Zato kažem da je moj život utrka. Nikad ne radim velike planove, hranim se adrenalinom i na taj način funkcioniram. Tako sam i upisao strojarstvo, pridružio se Formuli student, dobio posao… Sad sam na petoj godini, a sve sam uspio proći preko kolokvija. To nije nešto što sam planirao. To je kao brdska utrka. Trebaš stazu proći na 110 % svojih mogućnosti, a ne vidiš što ti je iza zavoja, je li to brzi dio ili provalija."

Borna Vlašić, student