Završio sam osnovnu glazbenu školu za klavir. Problem s klavirom je bil to kaj to nije više bilo ono kaj sam ja htel. Htel sam svirati kaj ja hoću, učiti pjesme koje ja hoću, a na kraju sam radil nekaj potpuno drugačije. I tako me u 8. razredu krizmani kum pita kaj hoću za poklon. Ja ne znam, ništ' neću, ništ' mi u životu ne treba, hvala Bogu, imam sve kaj mi treba. Na kraju sam mu rekao da hoću gitaru i on me jedan dan odvede u Zagreb da izaberem gitaru. Tako je krenuo put gitare, malo učenjem putem Interneta, malo pomoću jednog instruktora, pa malo drugog… S vremenom sam s akustične prešao na električnu gitaru i tak', počeo sviruckati s bendom. Zvali smo se
"Niska frekvencija". Imali smo basista koji je imao glasno bas pojačalo, a kako je cijela prostorija bila opločena, a unutra je bila polica sa čašama, onda je taman na svakoj drugoj pjesmi jedna čaša pala dolje s police. Otud nam ime, jer smo stalno proizvodili zvukove niske frekvencije. Bili smo dobra ekipa, ali kak je krenul taj faks, raspali smo se, svatko na svoju stranu.
No, sviranje nikad nije bilo važnije od škole. Nisam si mogao dopustiti da u danu ne pogledam stranicu knjige, a da sviram cijelo popodne. U osnovnoj školi dogodile su se neke stvari koje su me natjerale na razmišljanje. Nakon što sam od oca dobio ribički štap otišao sam ga isprobati na Ivanečkim jezercima, tzv. bajerima. Problem je nastao kada sam zakačio dalekovod i proveo par teških mjeseci u bolnici. Nakon toga dogodio se i pad s bicikla i umalo izbjegnuta prometna nesreća automobilom. Zapitaš se koliko zaista vrijediš, koliko lako možeš sve izgubiti. Ne samo zbog sebe, već i zbog ljudi koji te okružuju. Zato pokušavam uložiti vrijeme u učenje. Nije dobro dobiti sve servirano na pladnju, jer koja je poanta svega toga? Najveće je zadovoljstvo otići spavati ako nešto napravim taj dan, i onda poslije toga s posebnim guštom sviram gitaru. Inače me podsvijest muči: Ništa ne radiš lijenčino!

Domagoj Zagorac, student

Humans of FSB