Moj tata i kum oduvijek su se bavili aviomodelarstvom kao hobijem. U jednom trenutku, dok sam bio u osnovnoj školi, pridružio sam im se i sam napravio svoj prvi model aviona na ručno bacanje od drva i folije. Oni su radili veće modele na daljinsko upravljanje koji su bili pogonjeni motorima na unutarnje izgaranje. Volio sam im pomagati i pratiti postupak izrade. Poseban je osjećaj kad dođeš na livadu i testiraš to što si napravio, a zatim vidiš da to u stvari i funkcionira, u ovom slučaju leti. Kad bismo kupovali stiroporne modele, postojala je mogućnost 3D printanja određenih dijelova pa se tata počeo baviti printanjem. Tako smo mi poprilično rano i počeli s 3D printom, dok još to nije bilo stisni-gumb-i-radi, nego se trebalo doista pozabaviti da bi se nešto isprintalo. Budući da je tata umirovljeni aviomehaničar, ima puno tehničkih interesa. Radio je i brodove i autiće na daljinski, što je meni kao djetetu bila igraonica za poželjeti. Imao sam dostupno zaista puno materijala i alata. Kao dijete sam dobio drvo kako bih izrađivao stvari, jer to ne možeš previše zeznuti, samo budeš u radionici i pokušaš napraviti ono što ti treba. Radili smo razne klupe, koševe za košarku i slično. Nećemo kupovati stvari koje možemo sami napraviti. To je taj mentalitet: možeš napraviti nešto što funkcionira jednako dobro kao kupljeno. Generalno, sve što me okruživalo bilo je tehničko.

Nakon toga su me počele interesirati i druge stvari, osim čisto tehničkih ‒ počeo sam i programirati u osnovnoj školi. Logičan izbor bio je upisati se u tehničku gimnaziju. U gimnaziji sam stekao razna znanja, imali smo stvarno zagrijane profesore. Zatim sam se upisao na FSB i zadovoljan sam izborom. Studij daje koliko si ti voljan primiti, odnosno koliko ti zagrizeš za to. Oko tebe ima jako puno stručnih ljudi koji ti, ako ih pitaš, daju potrebne informacije. Konstruiranje me zanima baš zbog činjenice da mogu zamisliti i izraditi nešto što prije nije postojalo. Sve stvari kojima se koristiš svaki dan, netko je zaključio da su potrebne, a zatim ih je konstruirao i napravio. Svemu u što sam do sada ušao, koliko god vremena oduzimalo, maksimalno bih se posvetio. Na primjer, fotografiju kao hobi ne gledam samo kroz proces učenja fotografiranja, nego mi je fora znati i shvatiti kako nešto radi i zašto tako radi. Jednom sam slikao World Rally Championship s manualnom lećom. Pogriješiš 15 puta, i onda, kad 16. put uspiješ, budeš jako zadovoljan jer znaš koliko si se ''namučio'' za tu jednu fotografiju. Nekad si ne skuham normalnu kavu, nego zaglibim u proučavanje teorije kave, zrna i ekstrakcije da bih na kraju dobio marginalno bolju šalicu kave. U jednom sam trenutku počeo razmišljati kako unaprijediti espresso aparat… Rekao bih da je to profesionalna deformacija. Lako me zainteresira sam taj tehnički proces koji stoji iza stvari kojima se svakodnevno koristimo, i da mi netko ponudi da konstruiram espresso aparate i mlince za kavu ili optiku i teleobjektive, odmah bih pristao. Trenutačno restauriram stari 3D printer na kojem smo počeli printati. To je već arhaična tehnologija tako da je potrebno naručiti par komponenti i ponešto izmijeniti. Tehnički, ako i nije savršeno, opet imaš 3D printer kojim si možeš prilagoditi komponente pa ispada da je to stroj koji radi sam sebe. Za stvari koje nisu toliko komplicirane u vidu materijala i izrade može se puno toga napraviti na taj način. Nedavno mi je pukla kutija od naočala te sam odlučio napraviti svoju. Izmjerio sam dimenzije, izmodelirao i isprintao novu.

Nemam određeno usko područje interesa za koje bih mogao reći da se time želim kasnije baviti jer me stvari lako zainteresiraju i lako zagrizem za to. Stoga sad pokušavam skupljati sva specifična znanja i sve što mi se nudi, a smatram da će mi nekada zatrebati.

Ivan Perković, student

Priča/story: Lucija Lovrić
Slika/photo: Jan WeltingerHumans of FSB